***Tekst kritike sadrži spojlere***
Punih 25 godina nakon snimanja filma koji je ušao u kinematografske anale kao jedan od najboljih svih vremena i definitivno biser naučne fantastike na velikom platnu, u bioskope je stigao i najavljeni nastavak. "Istrebljivač 2049" ne samo da je obećavao kako neće ni po čemu značajnom da odstupi od originala, nego je i po ocenama kritičara isti prevazišao. Da li je to istina? Sasvim sigurno, jedno vrlo kratko i jasno - ne.
Kao prvo, treba da odamo priznanje Denisu Vilnevu, režiseru kom je Ridli Skot prepustio snimanje ovog filma. Dok je sam režirao original, prema pripoveci američkog pisca naučne fantastike Filipa Dika, njegov je nastavak producirao. Vilnev je vizuelno film besprekorno odradio, čak u tolikoj meri da možemo reći, dok posmatramo krupne kadrove distopijskog Dikovog sveta u kome je istrebljivač Rik Dekard (Harison Ford) lovio odbegle replikante, kako je u mnogočemu zadržao srž i suštinu ekranizacije iz 1982. Gotovo da imamo taj isti osećaj sumračnog sveta budućnosti, gde replikanti, veštački stvorene kreature sa zadatkom da služe ljudima toliko na njih liče da gotovo ne možemo da ih razlikujemo od tvoraca. Muzička podloga, iako prilično nenametljiva, upotpunjava doživljaj surove, mračne i tmurne monumentalnosti jednog drugačijeg Los Anđelesa, onakvog kakvog ga je u svojim mračnim vizijama video američki pisac. Osim toga, u filmu se pojavljuje i Ford u staroj ulozi, samo 30 godina stariji, kao i kompjuterski generisan mlad lik njegove nesrećne ljubavi Rejčel (koju je u originalu glumila Šon Jang) i Gafa (Edvard Džejms Olmos). Čak možemo i da usputno pohvalimo Rajana Goslinga i Robin Rajt na solidnoj karakterizaciji likova, barem u pojedinim scenama.
Međutim, nakon toga slede i loše strane, a one ipak ubedljivo pretežu na svoje.
Iako je, kako smo rekli, film vizuelno privlačan i grafički bogat, čini se kako je previše čist i izbrušen. "Istrebljivač" je bio nebrušeni, nepravilni dragulj, koji je zapanjio ne samo vizuelnim rešenjima, nego autentičnom atmosferom ulice, neki bi rekli noarovskom, krupnim kadrovima u kojima vidimo lica ljudi na kišnim ulicama Los Anđelesa dok nad njima lete spineri (leteći automobili), a noć osvetljavaju svetlosnim efektima reklama velikih kompanija. "Istrebljivač 2049" nam to ne daje, ne vidimo te detalje, ne čujemo jasnu konverzaciju na siti spiku (mešavina mađarskog, nemačkog, španskog, kineskog i japanskog) kojim govori masa na zaglušujućim ulicama grada budućnosti, iako i ovde tu i tamo naiđemo na ponekog prolaznog lika kako se njime služi. Muzika, koja je činila ogroman deo doživljaja originalnog filma, ovde se svodi na pozadinski šum koji tek tu i tamo poskoči zaglušujućim zvučnim šiljkom bez nekog posebnog efekta. Kompozitor Hans Cimer je zaista jedan od onih umetnika koji retko promaši svojim filmskim kompozicijama, što dokazuje i njegova karijera ("Kralj lavova", "Poslednji samuraj", "Kralj Artur"), međutim u ovom filmu njegove su numere neprimetne, kao da se kompozitor boji da pokuša da ne bi prevelikom hrabrošću pokvario utisak koji je ostavio legendarnim Vangelis svojim kompozicijama za original. Ovakvim bojažljivim pristupom to je definitvno i učinio.
Ipak, pored svega, valjda je najveći nedostatak filma scenario i tok radnje. Ponovo, dok smo u originalu neizvesno pratili igru mačke i miša između Dekarda i poslednjeg preostalog replikanta, Roja Batija (Rutger Hauer), dok je nad njihovim glavama, stalno negde u vazduhu, visilo pitanje gde je granica između ljudskog i mehaničkog (do izlaska ovog nastavka trajale su žestoke rasprave obožavalaca da li je Dekard i sam replikant ili ne), ovde je sve razotkriveno, bez svrhe, dosadno i sporo. Gosling (Agent K), za koga nemamo sumnje da je replikant, jer nam je to odmah otkriveno, istrebljivač je u potrazi za odgovorima na ključna pitanja vezana za mogućnost replikanata da se samostalno razmnožavaju. Pored toga, bez obzira na detalje, i nagli tzv. tvist usred filma, nema neizvesnosti jer činjenica da je pomalo staklena karakterizacija Goslingovog lika nikako ne može da nas uveri da u njemu možemo da pronađemo nešto ljudsko. Čak je i Bati, taj notorni replikantski negativac, iako ubica i zlikovac, pokazao daleko više osećajnosti i karaktera od agenta K. U "Istrebljivaču 2049" glavni negativac, uslovno rečeno, jer je teško uopšte odrediti ulogu i svrhu tog lika, Najander Volas (Džered Leto), moćni vlasnik korporacije koji želi da iskoristi mogućnost razmnožavanja replikanata u svoju korist, gotovo da je statista bez kog sam film ništa ne bi izgubio. Film koji je ionako prespor i rastegnut za tok svoje radnje dodatno se rasteže besmislenim i nepotrebnim Volasovim monolozima koje Leto izgovara mehanički i nezainteresovano. Do kraja filma zapravo ne znamo šta je njegov cilj ni kako želi da ga postigne, niti zašto ponovo stvara lik Rejčel kako bi zadivio Dekarda. Spominjući stare likove i nove pojave, u jednom trenutku vidimo i Olmosa kao Gafa, no taj Gaf, koji u originalu živahno i sa vrlo uverljivom dikcijom govori na siti spiku, ovde govori razvučeno i dostojanstveno, kao da je i dalje u ulozi kapetana na ratnom svemirskom brodu "Galaktika".
Upitan o mišljenju o snimanju nastavka "Istrebljivača", Rutger Hauer, koji je kroz usta replikanta Batija izrekao u sceni umiranja reči koje se i danas citiraju kao jedna od najboljih filmskih lajni, ocenio je da savršenom filmu ne treba ništa da se dodaje. "Istrebljivač" iz 1982. neosporno je remek delo koje teško da bi nastavak nakon 25 godina mogao da prevaziđe, niti je to uspeo. Dobili smo samo solidno ostvarenje koje se, uprkos nekim ocenama, neće i za 30 godina gledati sa jednakim zanimanjem i poštovanjem kao predložak na kom je nastao. Već sada je jasno da se radi o nastavku koji je nepotreban i koji nije ni trebao da bude snimljen, posebno kad se uzme u obzir radnja koja nije ni mogla ništa da nastavi takva kakva jeste, bez svrhe, smisla i zaključka. Bati je bio svestan da mora umreti kao replikant kojem je isteklo vreme, no čini se kako današnji režiseri ne prestaju sa pokušajima da "oživljavaju" stare hitove samo kako bi ih, u neku ruku, ubili zbog kojeg dolara više.