Kao da je došla iz nekog drugog vremena: Esti stoji ispod stare vrbe na obali jezera Vanze u Berlinu. Svuda oko nje su oskudno odeveni ljudi, nasmejani, neopterećeni. Ali, Esti je ozbiljna, zamišljena, a njena bluza propisno zakopčana. U čednoj vunenoj suknji i hulahopkama – uprkos letnjoj žegi. Nema peškir ni kupaći kostim, tako nešto ni ne poseduje. Jer, Ester, koju zovu Esti, odrasla je u hermetičnoj ultraortodoksnoj hasidskoj zajednici u Njujorku, u tamošnjem kvartu Vilijamsburg.
Sa 17 godina prisiljena je da stupi u dogovoreni brak sa stidljivim mladićem s kojim je vrlo brzo trebalo da dobije decu. Ali, polni odnos je za Esti bio bolan, pa je izostala i željena trudnoća. A pritisak porodice je rastao. Sve do trenutka dok Esti više nije mogla da izdrži i beži za Berlin – u novi život, u neizvesnu budućnost. I sada stoji tu, među opuštenim kupačima na obali Vanzea, piše portal Dojče vele.
Na jednoj strani je stroga verska, patrijarhlana hasidska zajednica u Njujorku, u kojoj se mahom govori jidiš, a na drugom multikulturalni i kreativni Berlin današnjice. To su dva dijametralno suprotna sveta i podjednako su zastupljena u seriji.
U dodatku četvrtog nastavka se pokazuje koliko se osetljivo filmski tim prbližio toj zajednici. Tu su prethodile dve posete zajednici, mnogi razgovori s verskim vođama. Jedan poznavalac jidiša bio je u najužem timu, čak je i igrao jednog rabina. Mnogi ljudi koji su stajali ispred ili iza kamere potiču iz te zajednice.
Marija Šrader priča da, „unutar te zajednice, koja samo u Njujorku broji više stotina hiljada ljudi, postoje naravno različiti životni putevi i različita stanja ljudskog zadovoljstva i nezadovoljstva“. I ona ni za živu glavu neće da kaže da bi takav način života trebalo osuđivati.