Gledaoce koji od filma traže barem suvislu, ako već ne inteligentnu priču, „Oko sokolovo“ prilično će da iznervira. Junaci prolaze kroz niz neverovatnih događaja kojima upravlja superkompjuter, iz scene u scenu sve neuverljivijie. Brojne scene će se činiti poput kopiranja loših kopija dobrih originala. Sve bi to možda bilo i donekle prihvatljivo da je reč o ironizovanju klišeja akcijskog žanra, no „Oko sokolovo“ nije zamišljen kao parodija, nego kao ozbiljan film.
Za one kojima logika radnje i originalnost nisu presudni, treba reći da film nudi gomilu impresivne pirotehnike, žestok ritam i spotovsku montažu sa kadrovima čija dužinaa tek retko prelazi nekoliko sekundi. Neiskusnija publika možda neće ni prepoznati plagiranja kultnih filmova, od 'Sever, severozapad' i 'Čoveka koji je previše znao' Alfreda Hićkoka do '2001: Odiseje u svemiru' Stenlija Kjubrika, već će brojne scene vezati za novije filmove koji su se služili istim primerima, premda nikada u tolikom besramnom obimu.
Džeri i Rejčel (Šija Lebef i Mišel Monagan), dvoje su ljudi koje je spojio isti tajanstveni glas koji čuju putem mobilong telefona i ucenom ih prisilio da rade ono šta on želi. Reč je o prilično jednodimenzionalnim karakterima koji trče filmom poput likova videoigre.
Dok je Mišel Monagan pokušala da pretvori Rejčel u nešto više od obične lutke koja se bespomoćno koprca u rukama scenarista i reditelja, Šija Lebef ostaje monoton u jednom (u većini filmova istom) bezličnom liku čime još jednom potvrđuje da mu je glumački raspon prilično uzak.