Scenario donosi depresivnu sliku Beograda pod okupacijom u kojoj, na tragikomičan način, životi lekara, osoblja i pacijenata u ludnici na Guberevcu grade metaforu o životu „na slobodi i slobodnoj teritoriji“. Dok svuda okolo vlada okupacijski teror, smrt i razaranje materijalnih vrednosti, dotle u ovoj svojevrsnoj i apsurdnoj oazi mira, na ovom „brodu ludaka“, vlada duboko razumevanje, poštovanje i briga za bližnje. A kada se na taj „brod“ ukrcaju slepi putnici, begunci od okupacijske vlasti, pronalazeći tu sigurno utočište od internacije, priča o poslednjim mesecima života Petra Kočića postaje simbolička priča o sukobu dobra i zla.
U prvom delu tv filma upoznajemo se sa glavnim protagonistima, lekarima psihijatriske klinike i njihovim pacijentima među kojima je svakako najviđeniji književnik Petar Kočić. Vrlo brzo upoznajemo i njegovog oponenta, kulturnog delatnika iz Bosne i Hercegovine Kostu Hermana, koji se u okupiranom Beogradu 1915. godine pojavljuje u ulozi zamenika vojnog Guvermana Beograda.
U drugom delu televizijskog filma, sukob sa Hermanom dostiže tragičan vrhunac. Taj ambiciozan i nedarovit čovek koji je godinama unazad progonio Kočića zbog njegovih društvenih, političkih i književnih akcija u Bosni i Hercegovini neće propustiti priliku da se napokon osveti onome koga smatra odgovornim za sve svoje poraze.
Ako se po nečemu prepoznaju rat i i okupacija, onda je to po gubitku i patnji koju osećaju ljudi u ratu. A u ovom televizijskom filmu osećanje gubitka imaju skoro svi junaci. Svi su oni „pobeđeni“ tom dubokom ranom koju nose u sebi zbog gubitka nekoga ili nečega. Za one koji borave u duševnoj bolnici, ludilo i smrt su oslobođenje. Za nas koji to gledamo sa distance od jednog veka, to je podsećanje na vreme ogromne patnje. Junaci ovog filma u raznim prilikama govore uvek istu rečenicu: „Kada se ovde vrati Srbija,sve će biti drugačije..“ ali pred njima ima još nekoliko godina koje treba preživeti. Naznaka tog trijumfa data je na paardoksalan način, u poslednjim kadrovima televizijskog filma, kada sanduk sa telom Petara Kočića, avgusta 1916 godine, napušta bolnički krug psihijatrijske bolnice na Guberevcu.