Promena je teška. To je prva stvar koju nam govori osamdesetogodišnje “Džangrizalo” i, mada je to često stav starije populacije, njegova osećanja bi trebalo da budu razumljiva gledaocima svih generacija. On voli svoju kuću koju je izgradio svojim rukama. On voli posao zemljoradnika. Voli svoju ženu, o kojoj još uvek brine i hrani je, iako je već akutno dementna i živi u staračkom domu, ne znajući ko je on. Međutim, on nije džangrizav zbog bilo koje od ovih stvari – on je očajan što je zbog povrede noge primoran da ode u Helsinki, boravi sa svojom snajom i suoči se sa svetom koji mu je potpuno nepoznat.