Dona (E. Rom) i njeno dvoje dece, 9-godišnja Amber (S. Hou) i 5-godišnji Rik, nekoliko puta nedeljno posjećuu dedu i baku. Kako kod njih u garaži ima više mesta, deca tamo drže i svoje bicikle, pa čim dođu, naprave nekoliko krugova po ulici. Tako je bilo i toga subotnjeg popodneva u januaru 1996. godine. No, sa te vožnje Rik se vratio sam. Očevidac, starac lošeg vida, čuo je dečje krikove i uspeo da vidi da je muškarac, belac, sa kaubojskim šeširom, nasilno utrpao devojčicu u svoj crni kamionet. Potraga ni nakon četiri dan nije dala rezultate, a glavni istražilac pripremio je Donu na najgore, jer, statistički, već posle dva dana šanse da oteto dete pronađu živo minimalne su...
Pola godine kasnije Dona se preko senatora zalaže da se u kongresu izglasa zakon i obezbedi novac za osnivanje sistema uzbunjivanja u slučaju otmice dece. "Ako možemo imati uzbunu u slučaju elementarne nepogode, zašto ne bismo imali i za ono što nam je najdragocenije - spasavanje naše dece?" kaže ona. A kad je u Kongresu pitaju da li je istražila podatke - koliko se statistički isplati ulagati u taj sistem, Dona kroz suze objašnjava: "Statistički? Mom detetu najdraži je predmet bilo kreativno pisanje; najdraže jelo špagete... ona za mene nije statistički podatak, to je moje dete!"