Obilazi svoju malu porodicu u Beogradu, starog i na smrt bolesnog oca u malom gradu u kome je rođen, prijatelje, kao i ljubav iz mladosti i kroz kontakte i priču sa njima oslobađa njih njihovih, a sebe svojih iluzija.
Ono što nije uspeo „za života“ pokušava da obavi „za smrti“ tokom samo 48 časova – da na neki način „post mortem“ spase obraz vlastite sredine i plemena, ne misleći pri tom mnogo o sopstvenom. Čitav taj „posao“ obavlja brzo, nespretno i prilično umazan mastilom i krvlju, ali sa „čistom savešću“ bića koje se posle čitavog života oklevanja, kolebanja i sumnji opredelilo za akciju. Vraća se u vlastiti udobni, mirni, topli, sigurni grob da tu provede vreme preostalo do kraja jednog pogrešnog i opakog sveta.
Film „Buđenje iz mrtvih“ je svedok jedne „sahranjene generacije“ ovog podneblja, generacije koja bi mogla promeniti mnogo toga kad bi se vratila u život.