Kao tinejdžeka Eni je bila užasno stidljiva, strašno nervozna (toliko da joj je osip izbijao po licu) i u očajničkoj potrebi za dozom samouverenosti. Hana je, s druge strane, imala izgrađeno čvrsto mišljenje o svemu i naviku da ga izražava bez obzira na moguću bol koju može naneti ostalima.
Nakon više godina, Eni je stekla određeno samopouzdanje i stav (a i lice joj se raščistilo), ali još nije naučila kako da se opusti, dok Hana još nije naučila kada treba zaćutati. Dok provode vikend u potrazi za stanom (Eni traži nov dom), neprestano se prisećaju svoje zajedničke prošlosti, koliko su daleko dogurale i koliko daleko još moraju ići.