Stoosamnaestogodišnji Nemo Niko (Dž. Leto) je poslednji živi smrtnik na Zemlji, koji se u distopijskom svetu budućnosti 2092. godine pred upornim novinarom priseća svog života, tačnije svojih mogućih života. Dok javnost u svojevrsnom rijaliti-šou prati iščekivanje njegove skore smrti, jer su ljudi u međuvremenu zahvaljujući "telomerizaciji" postali besmrtni, Nemo se uz pomoć psihijatra mislima vraća u svoje u početku srećno detinjstvo, sve do trenutka u kom su se, kada je njemu bilo 9 godina, odlučili razvesti dečakov otac (R. Ajfans) i majka (N. Litl).
Da je onog dana nakon razvoda roditelja na železničkoj stanici potrčao za odlazećim vozom i nastavio da živi uz majku, Nemo bi se zbližio sa romantičnom En (D. Kruger). Da je ostao sa ocem, upoznao bi nemirnu Elis (S. Poli), a da je otišao samo svojim putem, Nemo bi srodnu dušu pronašao u plahoj Džin (L. Den Fam), no ni u tom braku kao ni u ostala dva ne bi bio srećan. Štaviše, u sva tri slučaja poginuo bi nasilnom smrću ili u saobraćajnoj nesreći ili kao pogrešna žrtva plaćenog ubice...
Autor veoma efikasno, vizuelno fascinantno kreira distopijski svet budućnosti sa futurističkom urbanom arhitekturom, sveprisutnim medijima i televizijskim ekranima, otuđenim ljudima, putovanjem na Mars i protagonistovim psihijatrom čije istetovirano lice neodoljivo asocira na ono Darta Mola iz Lukasove "Fantomske pretnje". Citatima i posvetama tu nije kraj, jer je u imenima likova, nekim detaljima priče i opštem dizajnu lako uočiti posvete ili "pozajmice" iz niza poznatih i(li) kultnih naslova poput Kjubrikove "Odiseje u svemiru 2001.", "Matriksa" braće Vahovski i Spilbergovog "Specijalnog izveštaja".
Također, tematizovanjem idealne i (ne)moguće ljubavi sagledane kroz niz ispravnih i pogrešnih odluka koje pojedinac donosi u životu te kojima ključno određuje sopstvenu sudbinu, baš kao i dominantnim anksioznom fatalističkom atmosferom, film podseća na odlični "Večni sjaj nepobedivog uma" Čarlija Kaufmana i Majkla Gondrija, a delomično i na takođe Kaufmanovo remek-delo "Sinegdoha, Njujork". U pitanju je veoma solidno delo čije su najveće vrline sigurna i inspirisana režija, sugestivna i povremeno prilično impresivna atmosferičnost, atraktivna vizuelnost i uverljiva emotivnost.