Kraljević Hamlet (M. Gibson) tuguje zbog smrti svoga oca, danskog kralja. Još ga više izjeda saznanje da majka (G. Klos) nije ni dva meseca oplakivala muža, a već se preudala za njegovog brata, Hamletovog strica Klaudija (A. Bejts). Jedne večeri dvorska straža obaveštava Hamleta da im se po noći ukazuje duh preminulog kralja. Hamlet odluči noć provesti na straži kako bi proverio istinitost tih tvrdnji. I njemu se ukaže duh oca koji mu kazuje da ga nije ubio ugriz zmije, već ga je otrovao rođeni brat. Hamleta obuzimaju gnjev i mržnja te on odluči osvetiti se. Pre nego što ga ubije, pobrinuće se da raskrinka njegovu urotu pred celim dvorom, a za to će mu poslužiti glumačka grupa koja upravo stiže u dvorac...
Dok se mnogi književnici verojatno okreću u grobu zbog holivudskih adaptacija njihovih dela, Šekspir bi zaista mogao biti zadovoljan tretmanom koji njegove drame dobivaju na filmu. To se pogotovo odnosi na Hamleta, koji se na filmskom ekranu počeo pojavljivati još početkom 20. veka i do danas nije prestao. Iako je među tim ekranizacijama bilo mnogo vrhunskih ostvarenja, u sećanju su ipak najsvežije inačice iz devedesetih godina i to ponajviše one filmskog majstora Keneta Branaga (1996) i talijanskog sineasta Franka Zefirelija (1990). Dok je Branag odlučio prikazati tragediju u celosti, Zefireli je je ipak sažeo, no i dalje se verno držao originalnog teksta i zadanog duha vremena.
Izvanredno odabrane lokacije snimanja, scenografija koja naglašava sablasno okruženje te verna kostimografija na izrazito impresivan i domišljat način oblikuju tragediju, dok je za njen sadržaj zaslužna glumačka elita predvođena M. Gibsonom. I ostatak glumačke postave besprekorno je obavio svoj posao pruživši svojim likovima opipljivost i dubinu. Teško je ikoga izdvojiti, no još je teže posebno ne pohvaliti fantastičnu H. Bonam-Karter u ulozi Ofelije ili P. Skofilda u ulozi duha. Pohvale svakako zaslužuju i muzička kulisa Enija Morikonea te estetizovana fotografija Davida Votkina. Film je 1991. bio nominovan za Oskara (scenografija i kostimografija), a 1992. za BAFTA-u u kategoriji najboljeg sporednog glumca (Alan Bejts).