Sumrak

Poznato je da filmski producenti često posežu za uspešnim literarnim predlošcima. Posebno ukoliko je reč o literaturi popularnoj kod tinejdžera, najvernijih posetilaca multipleksa i potrošača svih pratećih sadržaja. Budući da je „Sumrak“ u međuvremenu postao i književni serijal te dogurao do četvrte knjige, ne čudi da zadovoljno trljaju ruke dok snimaju nastavak koji u bioskope stiže već ove godine. Podseća to pomalo na serijal o Hariju Poteru iz kojeg „Sumrak“ uzima svog glavnog glumca, Roberta Patinsona.

„Sumrak“ je po mnogo čemu tipičan tinejdžerski film. Bela Svon (Kristen Stjuart) je nova devojka u školi, a njen dolazak protrešće pomalo ustajalu atmosferu. Belinu pažnju privući će zagonetni Edvard Kulen (Patinson), a već od prvog susreta vidljivo je da među njima postoji privlačnost kojoj će trebati dugo da zaobiđe veliku prepreku – Edvard je naime vampir. Naravno, dobri vampir koji se ne hrani krvlju ljudi nego divljih životinja. I upravo kad stvari polako krenu u pravom smeru pojavljuje se i grupa zlih vampira, žednih ljudske krvi, kojima uloviti Belu predstavlja poseban izazov.

Zašto je priliku režirati gotovo siguran tinejdžerski hit dobila Ketrin Hardvik zaista je teško zaključiti. Ako su producenti računali da će njeno scenografsko i kostimografsko iskustvo film uviti "cool" stajlingom i zagarantovati mu besmrtnost, prilično su pogrešili jer njena definicija pojma „cool“ očigledno je mnogo jednostavnija i mogla bi se prevesti kao hladnoća i distanciranost kojoj nema mesta u filmu o ljubavnoj/seksualnoj čežnji što „Sumrak“ u principu i jeste. Iako ne bez rediteljskog iskustva, Ketrin Hardvik režira kao po priručniku za netalentovane reditelje-početnike – predvidivo, patetično i bez nekog ličnog osećaja za detalje i ritam. Da se radilo o bilo kom drugom scenariju, film bi bio sigurni promašaj.

No kako je vojska fanova zaista brojna i kako nova generacija tinejdžera očigledno treba i novu generaciju (filmskih) vampira, „Sumrak“ nije podbacio i doneo je novi pogled čežnje tinejdžerkama – Roberta Patinsona, čije bledo lice i sugestivan pogled sežu upravo tamo gde treba; do srca (ili novčanika, zavisi o perspektivi) tinejdžerki. To što se film uglavnom svidio fanovima romana ne znači da je reč o dobrom filmu. Dijalozi su često neželjeno skoro na nivou gluposti, a neki su rukavci radnje prisutni samo radi navijanja minutaže na „ozbiljnih“ dva sata.

Kapital koji se prenosi u nastavak dobro su odabrani glumci u ulogama glavnih protagonista koji imaju potrebnu harizmu (Patinson) te svežinu i nevinost (Stjuart). Reditelj je promenjen (scenaristkinja nažalost nije), a koliko će to uticati na dalji razvoj događaja ostaje za videti.

Goran Ivanišević